Podelite naš sadržaj i podržite nas na taj način u našoj borbi!

Daleko je granica (Dostavljački maraton)

Da li si ikada trenirao nešto? Da li si bar pokušao? Znaš li koliko je teško naterati sebe da radiš prostu stvar iz dana u dan, iznova i iznova…?
Uzmimo za primer trčanje.
Ispočetka je teško. Pluća gore, noge kao od olova… ali onda pređeš neku čudesnu granicu i bude ti lakše. Navikneš se. Telo se prilagodi, „ako ćeš već da me goniš da ovo radim svaki dan ja ću ti pomoći“. Ali za takmičenje to nije dovoljno. Treba ti trener. Da ti pokaže finese, da podigne nivo, da objasni male trikove i tajne.
I tako, pojaviš se na maratonu. Vežbao si, spreman si i naoštren. Progutaćeš ta 42 kilometra. Ostali nemaju šanse.
Ali nije baš sve tako sjajno. I drugi su vežbali, i drugi znaju, a neki su i brži… Ali nema veze, ti si istrajniji, uporniji, tvrdoglaviji… Sve ide onako kako si zamišljao, na kilometar do kraja već zamišljaš ciljnu ravninu, u vodećoj si grupi, vidiš da imaš snage do kraja, a kraj je tako blizu…
A onda se pojavljuju oni. Ni ne znaš ko su. Samo vidiš da pomeraju ciljnu ravninu. Nije više na 42 kilometra, neko je odlučio da je na 47. Šok! Zbunjen si! Pa kako je ovo moguće? Pokušavaš i dalje, ali snage polako ponestaje. Telo se buni, „rekao si 42, šta radiš to“. Jedino ti pomaže što su i ostali u šoku, teturaju se kao pijani, iznemogli do besvesti…
Zanima te ko je pobedio? Pa niko, zato što nije bitno ko je prvi prošao kroz cilj, nego koliko te je sve to koštalo. Živaca, zdravlja, vremena…Nije bitno ko je pobedio u trci.
Znam da ne vidiš vezu sa onim što si došao da pročitaš, ali morao sam da ti dočaram bar delić atmosfere.
Prekinuću sa atmosferom i uvodim te u cifre.
Nekad je bonus za gorivo, koji se u Glovu daje motornim vozilima (auto i motor), bilo potrebno 50, 70, 90 i 110 dostava (za svaki pređeni broj bi dobio određeni iznos po dostavi – što veći broj, više para po dostavi). Neko je odlučio da je to malo. Sada su bonusi na 60, 80, 100 i 120 vožnji. Ali nisu se sve cifre povećale, varaš se. Zarada je manja. Pre si za 90 vožnji dobijao 10.000 dinara, a sad za 100 dobijaš 8.500 dinara.
Ukoliko odlučiš da radiš kolima, što većina i radi, pogotovo zimi, ciljna ravnina ti je na 100 ili 120 dostava. Zavisi da li trčiš polumaraton ili onaj pravi, dostavljački. Recimo da probaš sa 100.
Uzimaš za početak neko normalno radno vreme od 8 sati. Prosečni dostavljač bi za to vreme mogao da dobije negde od 10 do 12 dostava. Ali hajde da kažemo da si ti iznad proseka i završiš 14. Računica je prosta, 7 dana po 14 dostava je 98. Znači fali mi dve. Moraću da dodam još dva sata. Ok, jedan dan ću raditi 10 sati. Nije strašno.
Iako si u ponedeljak uradio 14 dostava u utorak si podbacio i isporučio samo 11. Loš dan, dešava se. Sreda opet dobra sa 14. Četvrtak si pokidao jer si odlučio da radiš 10 sati i odvezao 18 dostava. Problem je sada već zakazati sate, nisi mislio da će ti trebati toliko. Petak, gužva u gradu, restorani puni gostiju, čekaš svaku porudžbinu po 10-15 minuta. Samo 12. Ostala je još 31 dostava. Ali ide vikend, manja je gužva, veća potražnja biće posla, a i ti ćeš zakazati po jedan dodatni sat za svaki slučaj. Ali na kalendaru nema slobodnih sati… Pa dobro snaćićeš se već.
Ulaziš u ciljnu ravninu, vikend je tu a ti si spreman. Dan počinje sporo ali se ubrzava. Sjajan je osećaj, sve ide kako treba. Ali onda negde na pola subote osećaš da nešto nije u redu. Sve teže dobijaš dostave. Vremena ima ali ti nemaš dostave. Voziš se po gradu, pamtiš mesta gde ima dosta restorana, dosta posla. Otvara ti se još jedan sat, uzimaš ga da stigneš što više. Vidiš kolege na ulici, svi nešto rade. Dobijaš i ti nešto, ali vidiš da nije dovoljno, ipak na mišiće izvlačiš 15 dostava. Ostaje još 16 za sutra.
Kao čudom svi sati su otvoreni. Ne veruješ u svoju sreću. Zakazuješ dodatne sate. Počinje nedelja…
Pre podne nervoza, nema porudžbina, zar svi spavaju još uvek? Polako se javlja jedna pa druga. Iskusnije kolege znaju gde treba da čekaju u koje doba dana, ti si još nov, još dosta toga treba da se nauči. Posao se ubrzava, juriš da stigneš. Više ne paziš toliko gde parkiraš, u restorane ulaziš u žurbi, kad ti kažu da moraš da čekaš kao da ti neko opali šamar.
A onda sve staje… Aplikacija u nedelju daje najbolje bonuse, zato što ima najviše posla. Ali to privlači i najviše Glovera. A svi jure neki bonus, ili bar zaradu od vikenda pošto radnim danima mogu samo posle posla. Ti shvataš zašto su svi sati bili tako otvoreni, svi bonusi povećani. Shvataš da vas je previše i da ti neko pomera ciljnu ravninu. Skoro da te zadivljuje genijalnost velike korporacije, koja ti daje sve ali skoro na domak ruke. A onda polako izmiče. Sećaš se Tantala? Panika se polako javlja.
Stao si na 14 dostava. Imaš još sat i po za 2 dostave. Da li ćeš uspeti? Ako ne stigneš bonus za gorivo će umesto 8.500 biti 5.000. Shvataš da si za gorivo već potrošio 8.000 i da ti to nikako ne odgovara…
Čekaš ispred restorana a kolega dolazi uzima dostavu i odlazi. Njemu je dodeljena a ne tebi. Zašto? To niko ne zna! Ima mnogo parametara koji odlučuju ko će dobiti koju dostavu, zavisi od brzine, ocene, blizine dostavljača…. Ali nekako parametri večeras ne idu u tvoju korist.
Evo je dostava. Sav srećan ideš do restorana, ako isporučiš ovo za 20 minuta imaćeš još pola sata za poslednju dostavu. U restoranu konobar u haosu, gomila gostiju, jedva ti se i obraća „gužva je brate, moraćeš da sačekaš“! Koliko? On samo sleže ramenima.
Ovo je već previše, osećaš šećer kako probija sve granice, ideš napolje da se izduvaš. Posle 10 minuta, konobar se pojavljuje donosi hranu i ti krećeš. Na adresi isporuke klijent ne odgovara ni na telefon ni na interfon. Gotovo je, potop. U sred kuckanja sa podrškom, dok moliš Boga da ne otkažu isporuku, klijent se javlja. Pušta interfon, a onda nakon prave male večnosti i otvara vrata.
Ostalo je još 20 minuta. U Zadnjih 10 minuta po pravilu se teško dobija dostava. Na isteku živaca, umoran i iscrpljen shvataš da ti zvoni telefon. Nije poziv, dostava je!!! Poslednja!! Ona koju čekaš!
U restoranu sve prolazi brzo, kod klijenta si na vreme, penjes se na peti sprat u zgradi bez lifta. Klijent otvara i ti sav srećan vadiš hranu iz torbe. Najzad je gotovo, uspeo sam! Ali supa koju si poneo nije adekvatno spakovana, a ti si je u brzini previše puta zaljuljao… pola sadržaja je u posudi a ostalo u tvojoj torbi. Klijent te gleda. Shvataš da se uspeh pretvorio u fijasko. Dođe ti da iskočiš iz kože. Ali klijent je dobre volje večeras, a možda je nešto i pročitao na tvom licu. Odlučuje da ipak prihvati isporuku.
Totalno fizički i emocionalno ispražnjen brojiš dostave, da nisi slučajno pogrešio. Nisi, sve je tu. Ravno 100 dostava.
Šta ćeš pomisliti za sledeću nedelju? Ja ću ti reći. Treba ti više sati, da ne bi prolazio kroz ovakav pakao ponovo. Gledaš rezervisane sate i svhataš da si od početno planiranih 56 došao na 64 sata! Pa koliko sati ti zapravo treba?
E pa mnogo. Toliko da počinješ da zaboravljaš prijatelje, zapostavljaš devojku ili ženu i da razmišljaš samo o satima. Kad je najbolje zakazati? Ujutru ili uveče? Koliko je sati dovoljno? Gde da čekam? Gledaš sa nevericom ljude koji isporuče 120 dostava. Kako je to uopšte moguće. Kad stignu? Imaju li život?
Shvataš da ti ulica postaje dom, a neki novi ljudi najbolji prijatelji. Shvataš da sloboda koju si zamišljao imajući izbor kad ćeš da radiš zapravo iluzija lepo zapakovana u reklamnu priču. Da vreme koje radiš daleko nadmašuje ono kad si slobodan.
I shvataš da to sve nekome nije dovoljno i da ima potrebu da ponovo pomera granice. Do tačke pucanja i izdržljivosti. I razmišljaš ko je pobedio u toj trci. Onaj koji uzme bonus ili onaj koji uzme dušu?
Odgovor naslućuješ, a ja ti ponovo kažem nije bitno ko je pobedio u trci…